Песме из збирке “Шапат душа“

Издвојене песме и друге збирке песама поетесе и списатељице Славице Минић Цатић:

УМНОЖЕНО

Дете сам – жена.
Жена – жена.
Пријатељ – жена. И мајка – жена.
Љубавница жена.
Песма – жена,
Јер пишем пером.
Љубав сам.
Магија сам.
Шта теби више од овога треба ?
У мени имаш све , од оних што би да те
површно воле.
Јер су једина само.
А ја сам делећи себе љубављу правој
Умножила све ове у мени самој.
Има ме много у самој мени.
У мени једној.
И мени жени.
Увек лепе речи с пажњом жељној.
Све могу из мене ове једне дати.

И заувек бити твоја и теби припасти.
Па размисли само , да ли Магија може бити
свако ?!

А ја то јесам,
и поносна сам ,јер привилегија је бити
у мени ова жена.

МОЈА ГУМИЦА

Знам да волиш када ти
на груди слетим
па јутром, као птица
цвркут мој чујеш
Не спотичем се
тад висе
о кораке неспретне,
Не вучем нити
прошлости за собом.
Ходам напред…и само са тобом.
Изнова нове песме пишем,
У дану , вечери па
и по зори..
Све ране су зашивене.
Осећам те у сваком јутру,
са удахом ваздуха
када се будим.
Годинама тражени…
Стојиш ту преда мном,…
Тобом, време многе трагове брише.
Моја си гумица,

да криво нацртано
све избрише.
И моја оловка да лепоту исписе…
И…Као да си осмех мој…
ваздух који дишем.
Откључавам срце своје
Закључавам браву именом твојим
Тихим корацима ти у Њега уде
С мојим допуштењем.
Пронађени….,
Нећемо се висе о живот спотицати.

ЋУТОЛОГ

Чезњиво гледам у далину,
остављајући за собом минуле дане.
Чекам и пратим да сутра сване
и да ми донесе ново свитање.
У тајни живота
Ветрова тихих са хоризонта
Тражим то неко ново сутра.
Тразим сва своја сванућа у свитању.
Тражим то своје боље сутра
И проматрам тог Ћутолога у себи
Именом какво си ми ти дао,
јер не знаш да
се најлепши тренуци одћуте само.

ДУША СПОЈ

Данима прекрајала,мерила,секла
Па плела и везла бод по бод
Желим да с тобом започнем дан,
желим да с тобом дочекам ноћ.

Љубила јутра љубила зоре
Плаветне боје и сунчан дан
Сада је дошло на ред срце моје
Да љуби тебе да ти га предам.

Дуга у оку,…
У руци бескрај
На уснама име живота и птица пој
У души радост за сва времена
Диван је склад и душа спој …

И…тако диван шапат њихов !

ДОДИР ДУША

И ако удаљени једно од другог,
душе нам се додирују,
милују се.
Певају своје успаванке.
Иако вриште свитања,
циче јутра, боли ново сутра.

Од болова свих, мрак највише кука.
Ал’ Душе су се среле, и опет ће се…
у неко ново јутро,
у неки леп час, окупан љубављу
препознати.

МЕЛЕМ

У врелим, будним ноћима
када се распомаме и разблуде
раскопчане мисли и жеље…
Заталаса море у телима
Појача позорност ,
па се отпусти ко спраћке; на додир..
Тад, Дрхтаји царују
У трептају ока,
трепавицама скупљам пожуде вео и
чувам…за дане да их расподелим ,
Када опијеност буде истрежњена,
Буде трезна…
док не пожели поново
пијанство ноћи, врелине,
и раскопчаним мислима
пусти на вољу.
И тада, и сада,
а можда и заувек,
ја будем оно нешто једино твоје ,
што ће ти дати опијеност
да њоме владаш,

када ожедниш…када пожелиш….
да будем твој мелем.

КАД БИХ КАП БИЛА

Кроз прозор собе моје,
пратим трагове кише
Сливају се и низове за собом пишу
Можда се смеју или можда пате…
Можда ме прате.
И ветар дува и разноси их
и брише кроз олуке и окна
Замишљам да сам она..
Та једна капљица…и да ме
спусти исти тај ветар
Теби…на твоје жедне усне…
да ме овлаш језиком дотакнеш…
да ме осетиш…и да твоја жеђ
буде угашена .
Замишљам ,да сам та једна
кап на длану, да ме чуваш
кроз сва пристаништа…да ме
у зеницу ока ставиш…
око ти оздравим
од тихе патње неке…на трепавици

да ме чуваш…и да будем твоја
суза исплакана.
Да…да одтечем…у море…
Да сланошћу капљице у
море капнем
у то солило…за вечност.
Да испарим и све ти
туге тиме понесем
Да сам та капљица кише
да те напојим
слашчу ,а с радошћу ти да кажеш ,
да ти је сва жеђ у теби утољена.
Да сам та капљица воде….
могла бих И у недра да ти одем
Да склизнем…онако…полагано…
Језу да ти створим …и да ти
се спустим доле; све до пупка…
Да осетим, и видим твој
осећај тог тренутка.

МАСЛАЧАК

Ниси ти ветар, па да ме однесеш
као маслачак у пространства…
Али ..ако одлучим ја ћу ветром
постати, и на ситне пахуљасте делове
себе ћу као
маслачак разложити,
које ће ти се заплести у косу
И ту остати да спавају.
Заувек.

ОЛОВНИ ВОЈНИЦИ

Реке речи;
тачније плиме неке,
у мени ко оловни војници стоје…
један по један се броје и роје….
А ти си ту…и чекаш…
Отопи олово своје !
Нека ти се они у само једно зброје.
У једну мисао И реч…
И твоја и моја онда је.
Љубав да је.
Док се са оловним војницима бориш ,
од тежине оклопа се
душа затвара;
Схвати: збаци окове те тешке…
Оголи их !
У истину претвори.
Роди их поново у души,
која се родила срећна ,
за навек да је !

Река речи, мисли; тачније плима
у мени нека, док чека да изађе из
мене једна по једна…
Зна да их тамо негде чекаш…
И роје се и зброје ,
Олово скупљају своје.
И знају…постаћеш ти Сунце моје,
на стази мога живота
Где се сви оловни војници топе.
Хвала, сто сам их родила поново
ко од мајке рођене, а моје…
Удобност срцу моме.
Остани ту, као и новорођене у мени,
На тој новој адреси.
Адреси мога срца.