ПОЕЗИЈА као пилула за оплемењивање света
У ери поплаве свакојаке поезије, почев од оне узвишене, па све до оне прозаицне чак и оне профане, појава песникиње СЛАВИЦЕ МИНИЋ ЦАТИЋ је за мене постало једно пријатно и радосно откровење, моја титула академика, на пољу књижевности, ми налаже а и обавезује, да увек морам имати врло озбиљне и строге критеријуме када говорим о књижевности. Посебно, када говорим о уметничком досегу сваког писца појединачно.
И баш због свега тога, већ годинама ме наша књижевна сцена познаје да ја МАРИЈА ЈАКШИЋ- искључиво подржавам увек и само вредно песништво.
Данас пред собом имам књигу поезије "УСАНА ДАХ" Славице Минић Цатић и по мом слободном уверењу, ову поетесу ћу одмах овим освртом сврстати у категорију ретких и вредних песника. Песника који пишу на радост наше књижевности.
Славица Минић Цатић већ увелико показује свету свој раскошан таленат, у пуном сјају!. Њена писана реч ће постати права посластица за књижевне критичаре, филозофе, али и за психоаналитичаре, додуше биће то посластица понајвише за све заљубљенике у фантазмагорични свет љубави...али у свет уметничког доживљаја поезије.Усуђујем се запазити да у уметности није нужно, да уметнице морају бити и лепе у свом физичком наступу, али када се то догоди, као што је случај са овом песникињом, која је поред своје поезије и лепа, ееее, онда је то згодитак на свим нивоима аудивизуелног презентовања поетског.
Оно што ову песникињу, по мом уверењу, посебно краси, јесте чињеница, да је Славица Минић Цатић своја! Она се не удвара модерним трендовима, модерним критичарима, нити читаоцима. Она то не мора!
Њен песнички језик је за њу оруђе, а и оружје, којим суверено влада. Стихови јој мисаони, сензибилни и чулни. Језик згуснут, танан, а на моменте пун густог поетског нектара, да би на моменте, само када покаткад затреба, он постао и резак.
Запажам да је за ову песникињу писање поезије постало склониште од сваког зла, али и од сваког љубавног бола. Другим речима за њу је песма њено сигурно прибежисте. Песма је и њена Молитва! Стиче се утисак да Славица Минић Цатић безрезервно верује у Бога. Зато се она поезијом исцељује. Али, у исто време она – поетеса речима љубави тј.поезијом својом она покушава да исели и цео свет око себе. А то је сан свих племенитих људи на куглу земаљској, а посебно песника занесењака, мисионара-осведочених ратника светлости, против мрака…
На најсуптилнији начин речима она исказује стање своје душе, а и стање своје нутрине. Тим се Космички гледано она речима спаја са целим светом. Пролазећи кроз њену поезију стекох утисак да је њена тајна списатељска мисија мотивисана да поправља овај свет. Свет који је постао сасвим обездушен, посрнуо у нељубав. Због свега тога, ова поетеса као да настоји из живота људи да речима изгна бол, тугу, сиромаштво. Она празнину, обезљубљеност жели да испуни љубављу. Обзиром да је мени писцу добро познато, како оштри књижевни критичари тврде: да за озбиљну поетског смисленост свих вредних песника, нису потребне само лепе речи, већ да је потребно много више од тога. Тачна је та њихова тврдња, и ја се са њом морам сложити. Дакле, песма није само збир лепих песничких речи. За уметност је потребно много више, из разлога што је песма језичка творевина. Она је скулптура осветљена из светлости душе поете, а та „скулптура“ или тај стих тражи апсолутну хармонију речи, и осећаја и духа.
Славица Минић Цатић иде путем освајања управо те књижевне формуле. А за тако озбиљан уметнички задатак, поред талента, увек је потребна и храброст. А ова песникиња све то има. Зна Она да би неко постао вредан песник, тај неко мора имати снаге да се у нечовечним временима, поистовети са сваким човеком на кугли земаљској, и да својим делима из себе изнедрује доброту и љубав, веру и наду у бољи живот. Песник мора да заборави на себе. Он мора светлост свог бића да смести у речи, како би у људима пробудило оно човечно, а давно успавано.
Наша песникиња већ има три објављене књиге. Због те чињенице ја немам сумњу да ће Славица Минић Цатић, успети у свом науму! Слутим да ће она још дуго, дуго својом поезијом грлити и љубити своје читаоце. Поезијом ће волети не само једног човека, већ цео свет што и јесте сврха сваке уметности, па и књижевности!
Никако не бих смела пропустити да напишем како је ова песникиња, поред свог списатељског талента и врло побожна.
Непоткупљива је, а и романтична је. Она не игнорише савремени књижевни израз али и не одступа од проверених књижевних вредности. Пише сликовито, језгровито. Њени стихови су налик јаком бљеску који осветљава духовни предео њене душе, која је пуна нектара, па се тај нектар на папир и излива. Зато, њена поезија постаје и милозвучна, а без трунке неке патетике.
Своју поезију не кити усиљено и претенциозно. Напротив. Она своје речи, истанчано и одмерено, краси другим речима.
И на крају да закључим.
Познато да у животу нико још није утекао Божјој вољи, па тако ни један песник не може да побегне од своје поезије! Они који пишу знају да је писање један веома сакрални чин. Као и вођење љубави! Али, тај дар није свакоме дат.
Славица Минић Цатић је дато! Она не тражи хвале и лажно тапшање по раменима зарад неке популарности. Она зна да нема велике поезије без смело проласка кроз огањ језика и зато не пада у замку јефтиних и прозаичних обавезно популарних тема. Ни један песник никада није успео избећи да пише о животу и о смрти, а посебно о љубави, па ни ова песникиња то није успела. Зато у једном сегменту она самосвести каже:
„Преко прага вечности прећи ће само љубав и доброта“! Тако каже, јер добро зна да ако њу-жену један мушкарац не буде волео, душа жене зна да ће је Бог увек волети. Већа утеха за љубав од ове не постоји! Због таквог погледа на живот ова поетеса се у свом писању клони сваке снисходљивости према било коме па и самој читалачкој публици. Пише своје истине из срца и достојанствено чека време када ће њене књиге читаоци сами тражити.
И да на кају овог мог осврта закључим, јер из искуства знам да Славица Минић Цатић пишући поезију уствари-пише себе! И баш због свега тога, сматрам да нема тог рецензента који ће боље, и више рећи о њеној поезији, од саме њене поезије.
Уверена сам да ће ускоро српска књижевна сцена са делима Славице Минић Цатић нанизати још један бисер на ниску вредних дела националне културе.
МАРИЈА ЈАКШИЋ, књижевница
УКС и академик „Понтифициа Тиберина“- Рим
Писано јуна месеца'2025.
