Песме из збирке “Додири бескраја“

Издвојене песме из збирке “Додири бескраја“ поетесе и списатељице Славице Минић Цатић:

ЗАПИСНИК ДУШЕ

Зором се пење моја чежња,
и шуште косе моје окупане свитањем.
Сањам….и будна бдим.
Разлажем сан на јаву.
Будим се мокра од жеље ,
Изговарам име, али звука нема.
Не спирај речима моје полене,
хоћу да зашијем још једну мене
теби на руке.
Отварам се,
као што отвара шкољка свој бисер.
Замарам, се пробраним мислима ,
уморна од молитве, питања;
Које сам песме испевала,
које сам туге преболела;
с ким ћу удружити своју младост,
своје полене.
Коме ћу веровати својом вером ?
Зором је име саткано,
на воће чежња ми мирише,
немирно срце бије,

не умеју прсти да га смире.
Дрхтаве су ми руке
У часу свитања, окупаним слатком
чежњом
спознајем истину.
Спознајем осаму,отварам тишину.
Борим се са записником душе.
Затварам се као што затвара
шкољка свој бисер,
ослањам се на своју песму,
док улазиш у сан ,у који
тонем топла од жеље.

ЈЕСЕЊА НОЋ

Јесења Ноћ….
Над Дунавом киши…
У срцу раскомадана истина
и песма та.
Не сећај ветре на песму ту,
у овој даљини пуној бола.
Да ли је због неког пијан,
ломи ли чаше ?!
Горе је наша истина
И стазе Дунавске наше.
Странац сам овде.
Јесења ноћ….
маглени вео ,
тиха вода са Дунава тече, тече, тече…
Не сећај на песму ту
Лепеницо ниси Дунав и не шуми толико
Дунав је један, и једна наша ноћ
и само једна ја.

БУРА

Да могу ветром снажним постати,
Буром, летњом а јаком,
непрозирном, што житна поља таласа,
и гране ломи и савија
Ветровитом бих руком
све црне слике на путу твоме
сакрила,и у ветар и буру
твоје црне мисли претопила.
И оштре бих бразде живота твога
невидљивим дахом својим огрнула,
да у ветру,у мени ; нестану.
Да сам бура
много тога бих учинила
и у сунчевом сјају нестала ,
скривајући са собом многе сене
а ти драгане, не би никад знао
зашто сунце на стази твојој
тако чисто светли.