Издвојене песме из нове збирке поетесе и списатељице Славице Минић Цатић:
ГОСПОДАР ПЕСМЕ
Чекала сам, загрљај твој да ме утиша.
И ту, на твојим рукама пала сам као у слатку смрт,
из које ме је вратио умилни шапат.
Уз ноте флауте и пијана
из позадине загосподарио си мојим срцем…
Тек тако. У том загрљају у којем сам се склупчала,
утишана, без моћи говора,
као нема,
постао си господар Песме.
И ја сам пристала да се уз звуке мелодија срца и душе тела и усана,
њиховог даха вратим поново у живот.
Угасио си расцветале чежње.
У ЗАГРЉАЈУ
Када те загрлим, у мени се отапају
Све студени и зиме
Снегови копне,
са срца се скида камење,
кам по кам, као воде кап.
Када ме загрлиш, осетим
да замиришу Липе,
да се стара обзорја руше,
у својој осетим део твоје душе.
Када се загрлимо, осетимо се слободним
Тела нам лебде на корак
од Оазе и Раја.
Застаје нам дах, нестаје
сваки наш страх.
Образи зарумене као цветови
црвеног Мака.
Моје су Очи су светлуцаве звезде тад.
У њима видим твоје Зенице,
у ноћи пуној мрака,
тада су оне светлост твоја.
Осетим у загрљају том,
да се Сунце буди у освит,
и постајем просјак многих боја,
и бојим колорите свог живота.
Осећам Свемир на длану да
ми пружаш.
Па цветам… у новембру,
У децембру…
Данима Мимоза…
Сва твоја.
У загрљају том су све
пастелне боје стале,
Стихове пишу пера моја,
шапућу опалом јесењем лишћу
да сам још увек твоја.
Разлог сам твога осмеха.
Вино ми усне у њему, тако нежно
црвено боји, а ја ти, на уснама
твојим почивам.
У Загрљају том,
Ја мила Твоја,
Ти мили Мој.
УДВОЈЕ ЛЕПОТА ЖИВОТА
СЕ УМНОЖАВА
Заиграо си плес у мојој глави
Нада…
Пут…
Охрабрење.
Срећа!
У двоје се
Лепота умножава.
Плеше мисао.
И реч.
Поветарац њише.
Косе се мрсе.
Пева се песма.
Писци се рађају.
Ко чесма стихови
Се точе.
Хеј, мој Боже
На моју си страну стао.
Дошла су на ред
Та моја хтења.
И само песма
Све збраја, рачуна,
Билансе све у њу
Ставља.
И све тако до самог краја
Она у себе прикупља,
И туге и тиховања,
Радости прилично пуно.
Е, моја туго, није
Ми остало ништа друго
Но да те збришем,
Уклоним калупе све
Твоје старе.
Остаје нада.
Пут и срећа.
Удвоје лепота
Живота се умножава.
ПЕСМО МОЈА ,ИМЕ МОЈЕ ВЕЧНО
Песмо,
Ти ми оплемењујеш
Душу,
Исцељујеш.
Водиш ме смислу
У бесмислу.
Ти си моје дивно склониште,
Моје прибежиште.
У теби плачем и кад
Бих сузе скрила
У теби се радујем,
Тугујем,
Волим, патим.
Тихујем.
У теби праштам,
Волим, И
Молим.
Само не презирем и
Не кунем.
То не могу,
То не умем.
Песмо, у теби су,
Недостајања,
Праштања моја.
У теби сам срећна,
У теби се јадам,
И када боли и када
Стеже.
Када душу нешто
Тешко притисне.
Када бол у души плива
Када се скрива рана
Жива.
У песми су трагови и
Време,
У њој су памћења моја
Драга,
У њој су сахрањене
Молитве разне,
Наталожене успомене.
У фиоку спаковане
Слике радости, туге,
Усхићења.
У тебе као у сандук
Таложим себе.
Илузије, хтења, бдења.
Страсти, почасти.
У теби је и понеки грех,
И вртлог и муња.
Омама и бура.
У теби сам раздрагана,
Лепршава и лепо луда.
У теби сам ветар.
У теби сам море.
Ти си моја освит, ти
Си моје зоре.
У теби све могу, само
Не да ћутим.
У теби су опомене.
Ти поруке носиш.
У теби сам ја раширила крила
Ти моја мила пуна
Проговора.
Песмо моја ,
Име моје вечно.
ЉУБАВ ЈЕ ПОРОК МОЈ ✍️
У пупољцима пробехаралих грана
Мирише пролеће,
И све се наједном буди.
Праскозорја освит гаси избледела сећања
На име заборава.
▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎
У том освиту сањала сам сан.
Имао је шмек на оно неизбежно
Што знам да ће да се деси.
Јер има своја хтења…
Јер мора…
Па онда нека буде, шта мора бити.
Јер, пршти све од жеље, у рухо
Пролећа одевене.
▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎
А Бог мој је ту, да ме се сети
Да су стигла на ред моја
Маштања и Хтења, на хоризонту жеља.
Да се са облака спустим,
Врлинì одазовем,
Као опијумом опијем своје груди.
Умива ме пролеће белог бехара,
И пурпурног у исто време.
Љубав је моја једина дрога,
То порок мој је једини.
Да волим, без да мрзим.
Бескрајно скромна не тражим ништа
Сем буре смеха,
И мало сунца да ми даш,
Продужиш младост средњих ми година.
Оставиш траг влажног пољупца на недра,
Венац знања уплетеш ми у косе.
Рашири ми срце, да љубављу лечим ја.
Недодире, додирнем,
Изгубљене снове вратим, покушам да
Разазнам зашто су немири у телу
Као војска мрава, док ти у милисекунди
Можеш пасти са облака ….
Можеш да запламтиш, у уздах и жељу ме
Понесеш, на тепихе од траве меке…
Да могу тад и Живот да дам,
Јер; човек није сам.
▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎¤▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎▪︎
Јер Љубав, то је порок мој.
А он ће оживети ноћас, у ноћи
Мирисног бехара белог ,
Где ћемо се осећати обоје вољено.
