Највише бих волела када би се људи инфицирали добротом,
до мере да заболи. Да им се увуче у срце, у поре, да стегне човека
и да га од силине никада не пусти.
СВИ ПРИЧАЈУ СВОЈЕ ПРИЧЕ
Кажу да смо овакви. Кажу да смо онакви. Свако је наравно у праву са свог становишта.
Нешто кажу и паметују. А нико да те пита како си, да ли си добро, треба ли ти нешто. Не.
Емпатија одумире сваким даном који изнова дође. И питам се зашто?
У тренутку свог незадовољства људи не желе саосећати са тобом. Једноставно их не
занимаш да ли си добро. Њима је битно ако јеси да то твоје добро узму. Све ти одузму ,да
постанеш несрећан. Да нешто немаш, ако то нешто немају и они. Нико да те загрли. Тек
онако. Из чиста мира као што то понекад радим ја, јер знам колико је загрљај лековит.
Нема загрљаја. Ни када болујеш од неких туга, од неких рана. Најтеже је боловати пред
онима који не желе да виде твоју бол. Јер, није време сад за њу. Кажу.
Свако у свом филму. Али има оних који би да искораче из свог и уђу у твој, заузму ти
место, одузму ти улогу. Да се улогују.
Завладало дебело лицемерје, где се некоме не признаје право на бол, право на патњу, на
радост тек; НЕ. То никако. Све је нешто друго важније. Нема оног елементарног, напред
поменутог. Чак и када си болестан, када се разболиш, није време за твоју патњу. И никада
није по њима. Једини доказ да сте стварно били болесни, је смрт. Када те више нема, тек
тада те виде. А онда креће тзв. емпатија. Одједном. Сви би да кажу нешто о теби. И сви
имају БАШ нешто да кажу. Како си добра, фина, била брижна…Крећу приче о теби, о њој.
И како нису уопште знали да је стање било такво, да је озбиљно, како су могли учинити
нешто, само да су знали. А знали су. Није да нису.„ Могли смо више да урадимо“, кажу,
уместо овог цвећа што јој сада носимо. Сада јој то цвеће више ништа не значи. Ни
упаљене свеће, ни говор који је могла да чује и који је желела док је била жива. Ни
схватање, ни разумевање. Ње сад више нема. Сад је касно. И док њу на починак спремају,
неко негде опет у тишини пати.
Опет га не виде. Опет, све исто. И тако у круг. Све се врти у круг. Није ово лоше време,
ово смо лоши ми.
СПАС ОД ВЕСТИ ОД ПРОПАСТИ СВЕТА, ПРОНАЛАЗИМ У РАДОСТИ КОЈУ
ВИДИМ КОД ЉУДИ И КАДА НИШТА НЕМАЈУ, А ИМАЈУСВЕ…У ОСМЕХУ
ЊИХОВОМ, ЈЕР ЊИМЕ НАЈАВЉУЈУ КРАТКОТРАЈНОСТ ТЕГОБА, ГДЕ ОСМЕХ
КАЗУЈЕ ДА РАДОСТ ЖИВОТА И ТО ШТО СИ ЖИВ, НЕМЕРЉИВА ЈЕ.
