…И док је на лицу видљиви влажан траг,
и док ме радознали погледи прате,
ја сам само човек који не крије
и пуста на вољу осећаје.
Поклонила сам ти сат.
У њега су све моје слане росице стале.
После, а како бих друго
него кренути даље
То твој је сат…
А моја даља су нова пространства.
Зову ме даљине неке,
а нисам хтела без поздрава.
Натопљена тугом и сузом
црвену ко крв, ружу
спуштам на вечну кућу твоју.
И док пламен свеће
на јаком сунцу гори,
Молим се Годподу
да нас не напушта да нас и даље води.
Амин
Славица Минић Цатић 
11.06.24.- 11.06.25.
Оцу моје деце


Одушевљен сам песникињом, ултра је талентована што одмах „пада“ у очи. Свака част!