Нек се служе твојом добротом, то неће умањити твоју вредност као човека. Нека их. Да умеју радили би боље, у корист а не против себе.
Створени смо од Бога, Извора љубави, да и сами будемо љубав. Нису се препознали. Нису се пронашли. Изгубили су се у властитој илузији да ће бољи бити ако другоме науде бар мрвицама зла уместо мрвицама доброте. То су они који су се Бога одрекли одавно. У њиховим срцима за Њега нема места, али има похлепе, грамзивости…
Нема радовања радости другог човека, да ти се онда и самом све посложи и умножи. Одрекли се Бога, одрекли се себе самог.
Мрвицама доброте постаје се човек.
Нека их. Пусти их. Можда они нису навикли на њен укус. Укус доброте.
А лако је, веруј да је лако. Узврати њом. Онај ко је препозна као твоју мрвицу, Бог ће му је вратити већим, умноженим.
А ти, покушај. Покушај прво са твојим мрвицама доброте другог спасити, себи да се врати. И остани на тој стази којом те је Извор створио. Јер, најтеже је кад се од себе оде.
НЕ РАСТЕ СЕ ЛАКО ДО ЧОВЕКА.
Славица Минић Цатић 
26.05.’25.
