И …почиње нека нова песма. Увек. И изнова, док понестаје мастила, прича и
даље постоји. Измеду редова. Написала се сама. Препознају је они посебни. Са даром за препознавање.
Ми у овим тешким времена, временима отуђености, када је лепа реч просто замрла, љубав девалвирала, у недостатку времена духовног, прсто смо што каже једна моја пријатељица , ишчашени слободно могу рећи то и ја . Требамо да радимо на себи, али изнутра. Да се очистимо од погрешних уверења и замки. Да се продуховимо лепотом речи, емпатије. То ће се видети и споља.
Да будемо хумани, љубазни, јер то лечи. Лековито је. Хуманост и емпатија, та љубазност о којој говорим не зависи од нашег посла којим се бавимо већ је директно везана за срце. За нутрину нашег бића. У свакодневној журби увек има места за љубазност. И топлину. То нам нико не може одузети. Највећи пројекат није образовање и друге ствари које можеш научити седећи и читајући књиге. Највећи пројекат је рад на себи. Самом. Крени.
✍️ Славица Минић Цатић
